Ovaj je članak prestao biti aktu­alan uvođen­jem reg­is­tra Ne zovi pri HAKOM-u. Prov­jerite na hakom.hr kako da se upišete u reg­is­tar.

Članak ažuri­ran 22. ruj­na 2012. kako bi odražavao prom­jene koje su nas­tupile u pogle­du pred­meta ovog član­ka u vre­menu nakon prve objave.

Pril­ično sam sre­tan što sam, uz stanovi­tu količinu tru­da uloženog u istraži­van­je i dopi­si­van­je s min­istarstvi­ma Lijepe naše, u posljed­njih god­inu dana uspio sman­ji­ti broj upućenih mi nežel­jenih tele­mar­ket­inših pozi­va na točno dva. Bro­jka­ma: 2. Saže­tosti radi, odmah ću opisati način na koji se štitim od takvih pozi­va, a potom pojas­ni­ti utemel­jenost ove tehnike.

Autor ovog tek­s­ta nije pravnik. U tek­stu je izne­seno mišl­jen­je i iskust­vo auto­ra koje niti u kojem sluča­ju ne može zami­jen­i­ti pravni sav­jet. Ovd­je izne­seni pos­tup­ci su opis autorovog osobnog iskust­va i nikako ih ne smi­jete držati za bilo kakav sav­jet upućen Vama ili kao autoro­vo pot­i­can­je da i Vi činite kako je ovd­je opisano.

Na niže opisani način sam pos­tu­pio 10 puta u peri­o­du od pros­in­ca 2009. do lip­n­ja 2010. godine. Otpri­like toliko nežel­jenih tele­mar­ket­inšk­ih pozi­va sam u tome peri­o­du i prim­io, a nakon lip­n­ja 2010. godine su u pot­punos­ti i pre­stali. U svib­n­ju ove godine (2011.) sam u krak­tom raz­maku prim­io dva nežel­je­na pozi­va i odmah pos­tu­pio na isti način.

Stekao sam sub­jek­tivni dojam da je broj upućenih mi nežel­jenih pro­midžbenih pozi­va počeo opa­dati odmah nakon što sam počeo pos­tu­pati na opisani način. Samo u jed­nom sluča­ju me je isti pozi­vatelj naz­vao još jedan­put, ignori­ra­jući moj zaht­jev da pozivi prestanu. U još dva sluča­ja mi je isti pozi­vatelj uputio i dru­gi tele­mar­ket­inš­ki poziv, ali sam u jed­nom sluča­ju neposred­no nakon tog dru­gog pozi­va prim­io poziv od vlas­ni­ka poduzeća koji mi se ispričao i oprav­dao da je doš­lo do pogreške s nji­hove strane, a u dru­gom sluča­ju mi se tijekom mog raz­gov­o­ra s vrlo samopouz­danom agen­ti­com na tele­fon samoini­ci­ja­tivno javio voditelj smjene i pri­h­va­tio da poziv nije smio biti upućen. U ovom dru­gom sluča­ju se radi­lo o većem i dobro poz­natom osig­u­rava­jućem društvu.

Nisam imao niti jed­no neu­god­no iskust­vo pos­tu­pa­jući na ovaj način, ali sam imao neko­liko zan­imljivih iskus­ta­va. U dva sluča­ja sam dobio tele­fonske pozive od vlas­ni­ka koji nisu niti znali da su nji­ho­va poduzeća uključe­na u upući­van­je nežel­jenih tele­mar­ket­inšk­ih pozi­va i osjećali su se povri­jeđen­i­ma, odn. zabrinu­ti­ma za image nji­hovih poduzeća, među­tim niti jedan od tih pozi­va nije bio, kolokvi­jal­no rečeno, neu­go­dan.

Postupanje

Uvi­jek se držim sli­jedećeg pos­tup­ka:

1. Nakon što se jav­im na tele­fon i shva­tim da se radi o tele­mar­ket­inškom pozivu, kon­cen­tri­ram se na to da uočim da li me agent, odmah na početku pro­midžbenog pozi­va, pita za dop­ušten­je da isti obavi.

Do sada nisam niti jed­nom uočio da bi me agent tako neš­to upi­tao pa ih pris­to­jno prekinem u iznošen­ju nji­hove poruke.

2. Zamolim agen­ta da mi još jed­nom ponovi koje poduzeće me pozi­va. Ako nisam dobro čuo ili nisam sig­u­ran kako se naziv poduzeća piše, zamolim agen­ta da mi ponovi, odn. potvr­di ono što sam čuo. Naziv poduzeća zapišem.

Po mome iskustvu, agen­ti uglavnom iznose točne podatke, ali se zna dogodi­ti da se pred­stavl­ja­ju nekakvim bran­dom, odn. slo­bod­no uze­tim tržišn­im znakom, umjesto stvarn­im nazivom svog društ­va. To uz neš­to iskust­va uočim, pa i to prov­jer­im kod agen­ta. Prim­jerice, pitam agen­ta da li je to baš naziv poduzeća ili obr­ta kod kojeg je zaposlen, odn. koji sto­ji na nje­gov­oj plat­noj listi.

3. Zamolim agen­ta da mi da broj tele­fak­sa poduzeća i broj tele­fona.

Agen­ti najčešće ne zna­ju broj tele­fak­sa, ali se isplati pitati. Do sada mi se nije dogodi­lo da mi ne bi dali broj tele­fona.

4. Zah­val­im se na infor­ma­ci­ja­ma i prekinem daljn­ji raz­gov­or riječi­ma pop­ut Hvala lije­po, to bi bilo sve. Potom prekinem vezu.

Tip­ično su agen­ti dos­ta izne­nađeni smjerom kojim kon­verzaci­ja krene, a ja se trudim uvi­jek raz­go­varati s nji­ma mirn­im i zain­tere­sir­an­im glasom, bez naz­na­ka ljut­nje, ten­z­i­je ili stre­sa, jer u tom sluča­ju lju­di reflek­sno zauz­i­ma­ju obram­beni stav i odbi­ju surađi­vati. S druge strane, meni je iskreno i stvarno sta­lo o iden­tite­tu nji­hovog poduzeća saz­nati sve što mogu saz­nati u tom kratkom tele­fon­skom raz­gov­oru. A za to je surad­n­ja agen­ta nuž­na.

5. Nakon što sam prek­in­uo vezu, na papir na koji sam zapisao dobivene infor­ma­ci­je zapišem datum i točno vri­jeme pozi­va. Poš­to na tele­fonu imam caller ID, zabil­ježim i stvarni broj tele­fona ili naz­naku da je poziv upućen sa skrivenog bro­ja.

Papir­ić tre­ba biti ispisan čitlji­vo, jer me pro­midžbeni poziv obično prekine u nečem bit­ni­jem i hit­ni­jem od bavl­jen­ja ovom neo­bičnom prak­som pozi­van­ja pot­punih stranaca u vri­jeme ruč­ka, gledan­ja dnevni­ka ili spa­van­ja, ali svakako ću prvu sli­jedeću pri­liku isko­ris­ti­ti da poduzmem mjere zaštite od istih.

6. Koris­teći se na Inter­ne­tu dos­tup­n­im javn­im reg­istri­ma trgo­v­ačk­ih druš­ta­va (ako ne radi dobro s Inter­net Explorerom®, pre­bacite ga u Com­pat­i­bil­i­ty Mode) i obr­ta, tele­fon­skim imenikom i pre­traži­van­jem po nazivu poduzeća odn. tržišnog zna­ka kojeg sam saz­nao u raz­gov­oru s agen­tom, pokušam utvrdi­ti točan iden­titet, broj tele­fak­sa i službe­nu adresu poduzeća koje mi je uputi­lo pro­midžbeni poziv. Svakako nas­to­jim utvrdi­ti i ime vlas­ni­ka, odn. člano­va uprave poduzeća. Ako utvrdim da se radi o poduzeću koje je u vlas­ništvu dru­gog (tip­ično stra­nog poduzeća), onda iste podatke potražim i za to dru­go poduzeće.

Nar­avno, ide­al­no je ako sve te podatke mogu saz­nati u raz­gov­oru s agen­tom, ali do sada sam uvi­jek kom­bi­naci­jom infor­ma­ci­ja volon­ti­ranih od agen­ta i 5 min­u­ta sur­fan­ja uspio pron­aći sve podatke potreb­ne za kon­takt.

7. Već imam pripreml­jeni dopis kojim zabran­ju­jem poduzeću i osoba­ma u pitan­ju da mi upuću­ju pro­midžbene pozive, te im naređu­jem da tra­jno obrišu sve moje osob­ne podatke. Taj dopis adresir­am na poduzeće koje mi je uputi­lo poziv, s time da ga naslovim na ruke vlas­ni­ka ili člano­va upravnog odb­o­ra poduzeća nji­hovim imeni­ma i prez­i­meni­ma.

Ključ­na stvar dopisa je ref­er­en­ci­ran­je na odnosne zakone, koji mi daju pra­vo da odbi­jam pro­midžbene pozive, kao i da se uspro­tivim upotre­bi mojih osob­nih podata­ka u mar­ket­inške svrhe.

Stvar je osob­ne proc­jene hoću li dopis adresir­ati i na poduzeće-vlas­ni­ka, ako tak­vo pos­to­ji. U sluča­ju jednog većeg osig­u­rava­jućeg društ­va sam i to učinio, jer je društ­vo u pitan­ju bilo poseb­no uporno, a jed­na je od nji­hovih agen­ti­ca čak i pred­loži­la da mi oni objasne smi­ju li me zvati doma. Makar, moram reći, ta mi je agen­ti­ca pojas­ni­la malo i kako stvari funkcioni­ra­ju u SAD-u.

8. Dopis otis­nem na pisaču i vlas­toručno pot­pišem. Potom ga fak­sir­am pri­matelju, te saču­vam odrezak izv­ješ­ta­ja koji moj tele­faks-ure­đaj ispiše nakon usp­ješnog slan­ja. Ako nemam broj tele­fak­sa, dopis šal­jem poš­tom, obavezno pre­poručeno (pri­matelj mora pot­pisati i poš­tam­bil­jati da je pis­mo prim­io) i s povrat­ni­com (narančasti kar­ton koji mi se vrati, a sadrži pot­pis i pečat pri­matel­ja). Ako je poduzeće veće, pokušavam fak­sim­il, odn. pis­mo poslati na tajništ­vo uprave, a u svakom sluča­ju što više u hijer­arhi­ji.

Tele­faks koris­tim zato što je jef­tini­je i brže. Iako se tele­faks može poslati i iz poš­tan­skog ure­da, da nemam tele­faks, ne bih žalio (i ne žal­im) 15-ak kuna koliko koš­ta slan­je pre­poručenog pis­ma.

Bit­no mi je da saču­vam orig­i­nal­ni sadržaj poslanog dopisa, kao i da imam nekakvu potvr­du da je dopis uručen. Pret­postavl­jam da bi uz izv­ješ­taj tele­faks-ure­đa­ja koris­no bilo saču­vati i ispis pozi­va koji se sada ruti­n­s­ki dobi­va od telekom-oper­at­era, ali to ipak ne čin­im.

9. U sluča­ju da bih nakon razumnog roka potrebnog za obradu zaht­je­va pono­vo prim­io nežel­jeni mar­ket­inš­ki poziv, upućeni dopis mi daje osnovu da se obra­tim Agen­ci­ji za zašti­tu osob­nih podata­ka, sa zaht­jevom da zaštite moja pra­va. Po mome iskustvu Agen­ci­ja pos­tu­pa po takvim zaht­je­vi­ma, iako rokovi u koji­ma pos­tu­pa nisu ono­liko brzi koliko bis­mo žel­jeli, no to je stvar nek­ih drugih odnosa u našem društvu.

Bijeg od telemarketinga
Bijeg od telemarketinga Foto: deli­hay­at (istockphoto.com).

Uistinu ne mogu reći da li se je broj tele­mar­ket­inšk­ih pozi­va koje dobi­vam toliko sman­jio zbog ovakvog pos­tu­pan­ja s moje strane, zbog toga što je prak­sa napros­to posta­la man­je zan­imlji­va, odn. prof­itabil­na pro­midžben­im agen­ci­ja­ma ili zbog nekog trećeg razlo­ga. Znam, među­tim, da sam pri­je slan­ja ovakvog dopisa dobi­vao uistinu učestale pozive od dva vrlo poz­na­ta osig­u­rava­juća društ­va i jednog poz­natog davatel­ja inter­net­skih uslu­ga. Iako sam u svim sluča­je­vi­ma odbio pro­midžbene pozive tijekom samog tele­fon­skog raz­gov­o­ra, niti jed­no od tih druš­ta­va nije pre­sta­lo peri­odič­ki me pozi­vati. Agen­ti i agen­tice su bili nein­formi­rani o mojim prav­i­ma (nisu znali da zakon­s­ka reg­u­laci­ja pos­to­ji), poma­lo izgubljeni (često puta vrlo izne­nađeni samim kon­cep­tom pozi­van­ja na zakone) i uglavnom nemoćni (nisu imali mogućnost da na licu mjes­ta ubil­ježe da pro­midžbene pozive odbi­jam). Desi­lo se i da napros­to lažu kako su naz­načili moje pref­er­en­ci­je, samo da bi me dru­ga agen­ti­ca pri sli­jedećem pozivu obav­i­jesti­la da ona ne može znati što radi nje­na kolegi­ca. Među­tim, odmah po slan­ju spomenu­tog dopisa je sva­ki daljn­ji poziv prestao, osim u sluča­ju jednog osig­u­rava­jućeg društ­va s čijom sam agen­ti­com ušao u polemiku sve dok se u raz­gov­or nije uključio njen pret­postavl­jeni u trenutku kada je pron­ašao moj tele­fak­som upućeni dopis — tada su i ti pozivi pre­stali. Taj događaj je, pret­postavl­jam, bio presedan za to društ­vo i nji­hov dobro uho­dani meh­a­nizam pozi­van­ja na hlad­no /cold call­ing/, pa im ne zam­jer­am.

Posebni slučajevi

Agen­ci­je za istraži­van­je tržiš­ta. Radi li se uistinu o agen­ci­ja­ma koje provode ankete (soci­ološ­ka istraži­van­ja, tržiš­na per­cep­ci­ja i sl.) — a te su mal­o­bro­jne i dobro poz­nate — onda ovak­vo pos­tu­pan­je nije utemel­jeno, jer oni ne vrše nikakvu pro­midžbu. Tim je agen­ci­ja­ma, među­tim, dovoljno zvati tek man­ji broj kućansta­va, koli­ka je već nuž­na veliči­na tzv. sta­tis­tič­ki znača­jnog uzor­ka, a koji za našu bro­jnost pop­u­lacije može biti i već od neko­liko dese­ta­ka, pa do reda veličine od 1.000 oso­ba. Sto­ga pret­postavl­jam da su posve u mogućnos­ti i da im je u intere­su ne pozi­vati osobe koje su ih jed­nom zamo­lile da budu ostavl­jene na miru. Mene osob­no ovakvi pozivi trenut­no ne smeta­ju, čak ih nalaz­im i društveno koris­ni­ma.

Pro­midžbeni pozivi kamu­fli­rani kao neš­to dru­go. Neka poduzeća kamu­fli­ra­ju svo­je pro­midžbene pozive kao nagradne igre ili kao istraži­van­je tržiš­ta. U tim se situaci­ja­ma držim načela da nije važno kako se neš­to nazove, već što neš­to jest po svo­jim osnovn­im obil­ježji­ma — po onoj amer­ičkoj: ako hoda kao pat­ka i ako se glasa kao pat­ka, onda i jest pat­ka. U sluča­ju inspekci­jskog nad­zo­ra, ta će poduzeća priro­du svo­jih pozi­va pojas­ni­ti inspekci­ji.

Pravna utemeljenost

Želim ovaj dio član­ka započeti izraža­van­jem svog uvjeren­ja da ja imam pra­vo živ­jeti na sun­cu, a ne u mraku.

To znači da imam pra­vo cijelome svi­je­tu objav­i­ti svo­je kon­tak­tne podatke i istovre­meno očeki­vati da će me zvati samo oni koji me poz­na­ju (a izgu­bili su kon­takt sa mnom) ili koji me nisu upoz­nali, ali su se stje­ca­jem okol­nos­ti našli nekako povezani baš i osob­no sa mnom (rec­i­mo, pron­ašli su moj izgubljeni novčanik) ili koji zbog prirode poruke koju mi žele uputi­ti ne mogu upotri­jebiti pis­movnu pošiljku kao civ­i­lizirani način uspostavl­jan­ja prvog kon­tak­ta sa strancem. Pa ako niti zbog čega dru­goga, poš­to su nas roditelji sve učili da nije niti poz­nanike pris­to­jno zvati u vri­jeme kada očeku­ješ da će ručati, gle­dati dnevnik ili spa­vati, onda pogo­to­vo nije pris­to­jno okre­tati sluča­jno izabrane tele­fonske bro­jeve i dosađi­vati pot­punim stranci­ma.

Zakon­sko utemel­jen­je te tvrd­nje pronalaz­im u Zakonu o elek­tron­ičkim komu­nikaci­ja­ma (HIDRA) članku 47. stavku 1. u kojem zakon­o­davac nalaže oper­a­ter­i­ma tele­fon­skih uslu­ga da redovno obnavl­ja­ju javni imenik svo­jih pret­plat­ni­ka ažurn­im podaci­ma. To znači da zakon­o­davac sma­tra da je ažu­ran javni tele­fon­s­ki imenik bitan za ured­no funkcioni­ran­je teleko­mu­nikaci­jskog sus­ta­va. Naime, iako daje svakom građan­inu pra­vo da zabrani objavlji­van­je svo­jih podata­ka u javnom tele­fon­skom imeniku, ipak uvrš­ta­van­je defini­ra kao zahti­je­vano stan­je iz koje­ga građanin mora iza­ći, umjesto da pre­pusti građan­i­ma da ulaze u imenik. Nar­avno, da građani mora­ju ulaz­i­ti u imenik, on bi zbog naše aljkavosti bio poluprazan — ali zaš­to bi to zakon­o­davca smet­a­lo, osim uko­liko ne pos­to­je viši društveni ili državni razlozi da tele­fon­s­ki imeni­ci budu ažurni izvori infor­ma­ci­ja? Nije li onda razum­no za očeki­vati da neće­mo biti ucjen­ji­vani: ili trpi moje uporno reklam­no pozi­van­je, ili odus­tani od društvene odgov­ornos­ti na koju te pozi­va zakon­o­davac i žel­je da živiš na sun­cu javne objave u tele­fon­skom imeniku, umjesto skriv­en u podru­mu tajnih tele­fon­skih bro­je­va?

Pravo na odbijanje promidžbenih poziva — ukinuto!

Na žalost, izm­je­na­ma Zakona o elek­tron­ičkim komu­nikaci­ja­ma (HIDRA) iz 2011. godine je iz član­ka 107. stavka 1. izbače­na zabrana tele­mar­ket­inškog pozi­van­ja bez prethod­ne priv­o­le (osta­la je samo zabrana upući­van­ja pozi­va od strane gov­ornih automa­ta). Isti­na, i ta obveza prethod­ne priv­o­le je bila nakarad­no tumače­na od nadležnog min­istarst­va — sma­tralo je da je dovoljno da tele­mar­ket­inš­ki agent priv­o­lu zatraži na početku svog tele­fon­skog pozi­va, što nije spri­ječava­lo ključan uzrok frus­traci­ja. Sto­ga zad­n­ja izm­je­na zakona prak­tično nije pred­stavl­jala korak u nazad.

Zan­imlji­vo je da su potrošačke su udruge bile pravodob­no uputile pri­jed­log izm­je­na zakona kojim bi se tak­vo pozi­van­je u pot­punos­ti zabrani­lo, ali je nadležno min­istarst­vo pri­jed­log odbaci­lo uz tumačen­je da je zakon po tom pitan­ju već usklađen s nor­ma­ma Europske uni­je. Kako je moguće da zakon koji uopće ne reg­uli­ra pitan­je tele­mar­ket­inškog pozi­van­ja bude usklađen s EU? Da bis­mo se snašli u toj zbr­ci, potreb­no je vrati­ti se izvoru. A izvor je u ovom sluča­ju direk­ti­va Europske uni­je 2002/58/EZ o pri­vat­nos­ti i elek­tron­ičkim komu­nikaci­ja­ma (CELEX br.: 32002L0058). Evo što ta direk­ti­va kaže u para­grafi­ma (40) i (42), u mome pri­jevo­du:

(40) Potreb­no je osig­u­rati zaštitne meh­a­nizme za pret­plat­nike pro­tiv naruša­van­ja nji­hove pri­vat­nos­ti kroz nežel­jenu komu­nikaci­ju u svrhu izravne pro­midžbe, poje­d­i­načno korišten­jem ure­đa­ja za automatsko pozi­van­je, tele­fak­snih ure­đa­ja i elek­tron­ičke pošte, uključu­jući i SMS-poruke. Ovi obli­ci nežel­jenih pro­midžbenih pozi­va i poru­ka mogu s jedne strane biti rel­a­tivno jed­nos­tavni i jef­ti­ni za slan­je, a s druge strane mogu optereti­ti ili namet­nu­ti troškove pri­matelju. Štoviše, u nekim sluča­je­vi­ma nji­ho­va količi­na može također uzroko­vati poteškoće u mreža­ma za elek­tron­ičku komu­nikaci­ju i ter­mi­nal­noj opre­mi. Za te je oblike nežel­jene pro­midžbene komu­nikaci­je oprav­dano zahti­je­vati ishodovan­je prethodnog izriči­tog pris­tan­ka pri­matel­ja pri­je nego se im se takvi pozivi ili poruke upute. Zajed­ničko tržište zaht­je­va har­mo­nizirani prist­up kako bi se osig­u­rala jed­nos­tavna prav­i­la za poduzeća i koris­nike u čitavoj zajed­ni­ci.

(42) Dru­gi obli­ci izravne pro­midžbe koji su sku­plji za pošil­jatel­ja i ne nameću nikakve troškove pret­plat­nici­ma i koris­nici­ma, pop­ut glasovnih tele­fon­skih pozi­va od osobe pre­ma oso­bi, mogu oprav­dati održa­van­je sus­ta­va koji pret­plat­nici­ma i koris­nici­ma daje mogućnost da indi­ci­ra­ju da ne žele takve pozive. Bez obzi­ra na to, kako ne bi sman­jili pos­to­jeću raz­inu zaštite pri­vat­nos­ti, zeml­je-član­ice bi tre­bale biti ovlaštene zadržati nacionalne sus­tave, dop­uš­ta­jući takve pozive samo pre­ma pret­plat­nici­ma i koris­nici­ma koji su prethod­no dali svoj pris­tanak.

Ovo znači da Europ­s­ka uni­ja pred­viđa tri mod­ela:

  1. Tele­fon­s­ki pozivi pro­midžbenih agena­ta su dop­ušteni.
  2. Tele­fon­s­ki pozivi pro­midžbenih agena­ta su dop­ušteni, ali pos­to­ji nekakav sus­tav preko koje­ga se građani mogu izjas­ni­ti da takve pozive odbi­ja­ju.
  3. Tele­fon­s­ki pozivi pro­midžbenih agena­ta nisu dop­ušteni, osim ako ne pos­to­ji rani­ji dogov­or između pozi­vatel­ja i poz­vanoga.

Naši su pravni stručn­jaci 2011. godine odlučili pojed­nos­tavni­ti cijeli taj prob­lem tako što će dopusti­ti pozive pro­midžbenih agena­ta bez ikakvog ograničen­ja, pa i mogućnos­ti građana da odbi­ju pri­man­je takvih pozi­va. Kamo sreće da su se odlučili za sred­nju raz­inu zaštite, onu sa sus­tavom za odbi­jan­je pro­midžbenih pozi­va. Prim­jerice, da sva­ki telekom-oper­ater mora uz pret­plat­nič­ki unos u javnom tele­fon­skom imeniku imati mjesto za indikaci­ju odbi­ja li unešeni pret­plat­nik pri­mati pro­midžbene pozive. Ili da su pred­vid­jeli izradu posebnog reg­is­tra tele­fon­skih bro­je­va čiji koris­ni­ci ne žele pri­mati pro­midžbene pozive, kako je, prim­jerice, od 2008. zakon­s­ki to ure­đeno u SAD-u (v. nji­hov Nation­al Do Not Call Reg­istry).

Koliko bi to jed­nos­tavni­je bilo!

Uglavnom, od srp­n­ja 2011. godine više nije više nije moguće po pitan­ju tele­mar­ket­inšk­ih pozi­va traži­ti zašti­tu od inspek­tora­ta nadležnog za elek­tron­ičke komu­nikaci­je. Taj inspek­torat sada može samo uputi­ti koris­ni­ka da se obriše iz javnog tele­fon­skog imeni­ka (iako, kako sam pokušao pokaza­ti rani­je, sama drža­va drži da je tele­fon­s­ki imenik toliko važan dio tele­fon­skog sus­ta­va, da se podaci o pret­plat­niku u nje­mu mora­ju objavlji­vati autom­a­tiz­mom — neće biti objavl­jeni samo ako pretr­plat­nik to eksplic­it­no ne zatraži).

Pravo na kontrolu osobnih podataka — spašava stvar!

Zakon o zašti­ti osob­nih podata­ka (HIDRA, obrati­ti pažn­ju na dop­une iz 2006. i 2008.) u članku 7. stavku 1. toč­ki 8. kaže da se osob­ni podaci smi­ju obrađi­vati bez priv­o­le nji­hovog vlas­ni­ka uko­liko je vlas­nik te podatke objavio sâm.

Mar­ket­inške agen­ci­je, a na žalost i nadležno min­istarst­vo, tumače da je pret­plat­nik svo­je osob­ne podatke, objavl­jene u javnom tele­fon­skom imeniku, objavio on sâm. Te se sto­ga, zaključu­ju oni, ti podaci smi­ju obrađi­vati (npr. u koris­ti­ti u svrhu upući­van­ja mar­ket­inšk­ih pozi­va) i bez pris­tan­ka pret­plat­ni­ka.

Pus­ti­mo na stranu pravno, po mome sudu nima­lo beza­zlenu čin­jenicu da te podatke pret­plat­nik nije objavio sâm, već ih je objavio telekom-oper­ater silom zakona. Pret­plat­niku samo još nije palo na pamet da zatraži nji­ho­vo uklan­jan­je. Nečin­jen­je sasvim sig­urno ne može tako jed­nos­tavno sup­sti­tuirati čin­jen­je. Ipak, pus­ti­mo to na stranu.

Već u sli­jedećem stavku istog član­ka Zakon eksplic­it­no kaže da za osob­ne podatke koji je građanin objavio sâm, građanin može u bilo kojem trenutku odus­ta­ti od dane priv­o­le i zatraži­ti prestanak daljn­je obrade podata­ka. Dodat­no na to, u članku 21. Zakona se navo­di i sli­jedeće:

Ispi­tanik ima pra­vo uspro­tiv­i­ti se obra­di osob­nih podata­ka u svrhe mar­ketinga i u tom se sluča­ju osob­ni podaci koji se na nje­ga odnose ne smi­ju obrađi­vati u tu svrhu.

Voditelj zbirke osob­nih podata­ka dužan je ispi­tani­ka unapri­jed obav­i­jesti­ti o nam­jer­a­vanoj obra­di osob­nih podata­ka u svrhe mar­ketinga i o pravu da se takvoj obra­di uspro­tivi.

Poseb­no je zan­imljiv stavak 2. iz koje­ga bi mož­da sli­jedi­lo da me mar­ket­inš­ka agen­ci­ja, čak i ako izva­di moje osob­ne podatke iz javnog tele­fon­skog imeni­ka, ipak mora unapri­jed obav­i­jesti­ti o tome da će ih koris­ti­ti u svrhe mar­ketinga. Na žalost, isto je tako moguće da bi i taj stavak zakona mogao biti pro­tu­mačen i na način koji je Min­istarst­vo prometa već naš­lo logičn­im — da me smi­ju poz­vati doma kako bi me pitali smi­ju li me zvati doma u svrhe mar­ketinga. No držim da mi u svo­joj cjeli­ni, ovaj članak, zajed­no s već rečen­im o članku 7., daje pra­vo da onome za koga sam saz­nao da koristi moje javno objavl­jene podatke u svrhu mar­ketinga tak­vo korišten­je zabran­im.

Dopis marketinškoj agenciji

Moj zaključak, nakon što sam se potru­dio učini­ti ono što sam zakonom dužan čini­ti — upoz­nati se sa zakonom, najbol­je je izrečen kroz sadržaj pis­ma kojeg uputim svakome tko meni uputi pro­midžbeni poziv:

Poš­to­vani g. Član Uprave,

temel­jem Zakona o zašti­ti osob­nih podata­ka Repub­like Hrvatske (Nar­o­dne novine, br. 103/03, 118/06, 41/08, 130/11 – dal­je Zakon) poseb­no čl. 7. st. 2. i čl. 21. naređu­jem da prestanete i u budućnos­ti odus­tanete koris­ti­ti osob­ne podatke koje imate vezane uz tele­fon­s­ki broj NNN-NNN u bilo koju svrhu, a poseb­no u svrhu mar­ketinga, te da sve te podatke tra­jno obrišete ili uništite iz svih svo­jih baza podata­ka naj­man­je do mjere koja više ne omoguću­je iden­ti­fikaci­ju oso­ba na koje se ti podaci odnose, ma od koga i po kojoj osnovi da ste te podatke nabav­ili i tako stvo­rili svo­ju zbirku osob­nih podata­ka, čak i ako ste svo­ju zbirku stvo­rili preuz­i­man­jem podata­ka iz javnog tele­fon­skog imeni­ka.

Moja se nared­ba odnosi na trgo­v­ačko društ­vo Pozi­vatelj iz naslo­va, na sve trgovce i pravne osobe s koji­ma je društ­vo iz naslo­va povezano ili će biti povezano u pro­da­jnu mrežu, na Vas osob­no, na sva trgo­v­ač­ka društ­va i obrte koji jesu ili će u budućnos­ti biti u Vašem punom ili djelomičnom vlas­ništvu ili ste im Vi član uprave i na sve zaposlenike tako obuh­vaćenih pravnih oso­ba.

Moja se nared­ba također odnosi i na sve posred­nike i treće osobe koje bi u ime ili za račun prethod­no nave­denih upući­vali pro­midžbene pozive na nave­deni tele­fon­sk broj.

Za potrebe Vaše iden­ti­fikaci­je sluča­ja koji uzroku­je ovaj dopis, prim­ite na znan­je da sam danas, NN. NN. NNNN. oko NN:NN sati na tele­fon­s­ki broj NNN-NNN prim­io pro­midžbeni poziv s tele­fon­skog bro­ja NNN-NNN od osobe koja se pred­stavi­la kao zaposleni­ca Vašeg obrta/trgovačkog društ­va.

Srdačan poz­drav,

(…)

Zaključak

Više me tele­mar­ket­inš­ki pozivi ne muče. Goto­vo ih ne dobi­vam — mož­da jedan ili dva svak­ih par mjese­ci, uvi­jek od novih tele­mar­ket­inšk­ih agen­ci­ja na tržiš­tu. Nisam sig­u­ran zaš­to, ali nadam se da će tako i osta­ti.

Kako bilo, dobi­jem li ih, nika­da ne raz­go­varam s pozi­vatelji­ma o nji­hovim proizvodi­ma, nika­da ne pris­ta­jem niti na kakve ponude. Mika­da se ne svađam, niti sam kako dru­gači­je nepris­to­jan pre­ma pozi­vatelju. Ljubazan sam kako bih dobio potreb­ne infor­ma­ci­je, potom odmah preki­dam daljn­ji raz­gov­or.

Ako me netko nazove natrag da me pita o priro­di dopisa koji je dobio, pro­tu­mačim mu da dopis znači da ne želim pri­mati pro­midžbene pozive — niš­ta više od toga, ali isto tako niti niš­ta man­je.